Архива

Ватрогасни позив није само професија – то је начин живота

10.10.2017.

ПОЛИЦИЈА ДАНАС

Ватрогасни позив није само професија – то је начин живота
Ватрогасни позив није само професија – то је начин живота
Ватрогасни позив није само професија – то је начин живота
Ватрогасни позив није само професија – то је начин живота

Спасиоци у поплавама, пожарима, снежним сметовима. Они који ризикују сопствени живот спасавајући туђи.  Људи великог и снажног срца.  

"Ватрогасно занимање спада у три најстресније професије. Сваки позив на интервенцију једнако је стресан, посебно ноћу", каже припадник Ватрогасно – спасилачке бригаде у Београду Саша Манасијевић.

Наш саговорник истиче да се све интервенције памте на неки начин.

"Најдуже памтиш оне које су те највише погодиле. Никада нисам успео да постанем имун на ситуације у којима су у опасности дечији животи. Кад видим децу, то ме доста погађа - дете у седишту након саобраћајне несреће, крв на одећи или заглављено дете у лифту, то су слике које човек не може да избаци из главе", каже Манасијевић.

Људи ватрогасце са разлогом доживљавају као хероје великог срца. Спасавајући друге, ови људи неретко ризикују своје животе.

"Наш посао је специфичан, јер ако нам се нешто непредвиђено деси нема службе која може да нам притекне у помоћ. Морамо да се ослонимо на своје људе и своју службу. Небројано пута се десило да је колега колеги спасао главу тиме што га је повукао док је цигла падала или је могао да падне преко ивице" објашњава Манасиjевић.

У овом послу, како каже наш саговорник, морате остати хладне главе. Ватрогасци пре или касније схвате да морају да савладају емоције док интервенција траје.

„Имамо јасан задатак. Око себе поставимо неку врсту зида, баријере, како би смо се усмерили и концентрисали на посао и успешно окончали интервенцију. О свему што смо видели или доживели размишљамо тек када се вратимо у станицу или дођемо кући“.

Стрес је свакодневан, објашањава наш саговорник и истиче да се кроз све ситуације најбоље пролази кроз разговор са колегама који деле исти начин живота.

"Дешава се да одемо на интервенцију и установимо да је нека бака оставила шерпу са млеком на шпорету, некада се адреса интервенције поклопи са улицом у којој живимо – реагујеш људски, уплашено, али се брзо прибереш. Када схватимо да је опет некоме ручак загорео и када знамо да се све добро завршило, насмејемо се и после се кроз шалу присећамо таквих ситуација" прича кроз смех Манасијевић.

Породице ватрогасаца живе у сталној бризи знајући колико је опасан посао њихових супруга, очева, синова, браће.

"Мислим да већина од нас не зна који је данас дан, али зна коју смену ће радити у наредна два месеца. За нас не постоје празници, викенд, ми се орјентишемо према својим сменама“, истиче Манасијевић.

Према мишљењу овог ватрогасца, најлепши део њихове професије су дружења са децом и предавања на којима им указују на опасности и правила понашања у ванредним ситуацијама.

Иако је веома важно омогућити ватрогасном возилу да несметано прође, има ситуација када возачи не реагују на правилан начин.
 
"Дешава се када идемо на интервенцију да возач неће да се помери да можемо да га обиђемо. Једном се испоставило да је пожар избио у кући код једног таквог возача који се после хватао за главу кад је стигао на лице места и видео нас", препричава Манасијевић и додаје да се никад не зна када ће ватрогасци да затребају.

Наш саговорник ватрогасац спасилац истиче да је поносан што их људи доживљавају као хероје.

"Гледам сваки дан своје колеге шта раде. Просечан човек то све не би могао, а затим да се врати редовном животу. Кад те тај неки вирус да си ватрогасац ухвати, кад ти уђе под кожу, после тешко излази", закључује Манасијевић.

 

Комплетан разговор можете погледати на YоuTube каналу Министарства унутрашњих послова.