Spasioci u poplavama, požarima, snežnim smetovima. Oni koji rizikuju sopstveni život spasavajući tuđi.  Ljudi velikog i snažnog srca.  

"Vatrogasno zanimanje spada u tri najstresnije profesije. Svaki poziv na intervenciju jednako je stresan, posebno noću", kaže pripadnik Vatrogasno – spasilačke brigade u Beogradu Saša Manasijević.

Naš sagovornik ističe da se sve intervencije pamte na neki način.

"Najduže pamtiš one koje su te najviše pogodile. Nikada nisam uspeo da postanem imun na situacije u kojima su u opasnosti dečiji životi. Kad vidim decu, to me dosta pogađa - dete u sedištu nakon saobraćajne nesreće, krv na odeći ili zaglavljeno dete u liftu, to su slike koje čovek ne može da izbaci iz glave", kaže Manasijević.

Ljudi vatrogasce sa razlogom doživljavaju kao heroje velikog srca. Spasavajući druge, ovi ljudi neretko rizikuju svoje živote.

"Naš posao je specifičan, jer ako nam se nešto nepredviđeno desi nema službe koja može da nam pritekne u pomoć. Moramo da se oslonimo na svoje ljude i svoju službu. Nebrojano puta se desilo da je kolega kolegi spasao glavu time što ga je povukao dok je cigla padala ili je mogao da padne preko ivice" objašnjava Manasijević.

U ovom poslu, kako kaže naš sagovornik, morate ostati hladne glave. Vatrogasci pre ili kasnije shvate da moraju da savladaju emocije dok intervencija traje.

„Imamo jasan zadatak. Oko sebe postavimo neku vrstu zida, barijere, kako bi smo se usmerili i koncentrisali na posao i uspešno okončali intervenciju. O svemu što smo videli ili doživeli razmišljamo tek kada se vratimo u stanicu ili dođemo kući“.

Stres je svakodnevan, objašanjava naš sagovornik i ističe da se kroz sve situacije najbolje prolazi kroz razgovor sa kolegama koji dele isti način života.

"Dešava se da odemo na intervenciju i ustanovimo da je neka baka ostavila šerpu sa mlekom na šporetu, nekada se adresa intervencije poklopi sa ulicom u kojoj živimo – reaguješ ljudski, uplašeno, ali se brzo pribereš. Kada shvatimo da je opet nekome ručak zagoreo i kada znamo da se sve dobro završilo, nasmejemo se i posle se kroz šalu prisećamo takvih situacija" priča kroz smeh Manasijević.

Porodice vatrogasaca žive u stalnoj brizi znajući koliko je opasan posao njihovih supruga, očeva, sinova, braće.

"Mislim da većina od nas ne zna koji je danas dan, ali zna koju smenu će raditi u naredna dva meseca. Za nas ne postoje praznici, vikend, mi se orjentišemo prema svojim smenama“, ističe Manasijević.

Prema mišljenju ovog vatrogasca, najlepši deo njihove profesije su druženja sa decom i predavanja na kojima im ukazuju na opasnosti i pravila ponašanja u vanrednim situacijama.

Iako je veoma važno omogućiti vatrogasnom vozilu da nesmetano prođe, ima situacija kada vozači ne reaguju na pravilan način.
 
"Dešava se kada idemo na intervenciju da vozač neće da se pomeri da možemo da ga obiđemo. Jednom se ispostavilo da je požar izbio u kući kod jednog takvog vozača koji se posle hvatao za glavu kad je stigao na lice mesta i video nas", prepričava Manasijević i dodaje da se nikad ne zna kada će vatrogasci da zatrebaju.

Naš sagovornik vatrogasac spasilac ističe da je ponosan što ih ljudi doživljavaju kao heroje.

"Gledam svaki dan svoje kolege šta rade. Prosečan čovek to sve ne bi mogao, a zatim da se vrati redovnom životu. Kad te taj neki virus da si vatrogasac uhvati, kad ti uđe pod kožu, posle teško izlazi", zaključuje Manasijević.

Kompletan razgovor možete pogledati na YouTube kanalu Ministarstva unutrašnjih poslova.